Igra je jako važan i često zanemaren aspekt dečjeg, ali i života mladih. Ples, se kao jedna vrsta igre, na Vikipediji definiše kao „forma scenske umetnosti koja se sastoji od svrsishodno odabrane sekvence ljudskih pokreta. Ovi pokreti imaju estetsku i simboličku vrednost, i priznati su kao ples od strane izvođača i posmatrača unutar određene kulture.”
Previše konfuzna definicija. Pogotovo ako na umu imamo i decu i ples. Zašto bi deca trebalo da idu na ples? Možda možemo krenuti od onih zdravstvenih razloga. Ples je sjajna vežba za celo telo, a procenjuje se da sagoreva između 10 do 20 kalorija po minuti, zavisno o intenzitetu i brzini plesa. Pomaže u prevenciji i lečenju osteoporoze i artritisa. Ples je jedna od najboljih i najugodnijih fizičkih aktivnosti koja će ojačati naše kosti i zglobove. Dijabetičarima može pomoći da pod kontrolom drže nivo šećera u krvi. Plesanjem se povećava nivo endorfina u našoj krvi. Endorfin je takozvani hormon sreće koji poboljšava naše raspoloženje, pomaže nam da se borimo protiv stresa i depresije, puni nas samopouzdanjem. Verovatno bismo mogli da nađemo još pozitivnih, povezanih zdravstvenih i fizičkih razloga za to. Ali zašto baš deca, i zašto baš ples?
U današnje informatičko doba, kada su nam deca 10 sati dnevno prikovana uz svoje telefone, igrice, aplikacije i kojekakve “gedžete”, potrebno ih je motivisati na pokret i društvene oblike ponašanja. Jedan od velikih pokretača, katalizatora, pa može se reći i motivatora, jeste muzika. Deci prija muzika, ona ih psihološki rečeno, stimuliše, i izaziva na pokret. Deca vole da ,,đuskaju”, zašto im to ne bismo omogućili? Zašto ne bi učili smislene i profesionalne plesne pokrete, u društvu drugih vršnjaka, uz pomoć i podršku sjajnih mentora? Tamo gde imaju podršku da se kroz igru slobodno izraze, na način na koji kod kuće kada sami igraju uz muziku verovatno i ne bi. Učeći plesne pokrete poboljšavaju svoju memoriju, pritom ako uživaju u tome, to postaje i sjajna mentalna vežba za mozak. Ples podstiče društvenu, kolektivnu igru, pomaže i promoviše kulturu zajedništva i kolektivizma kroz zajedničku igru i koreografije, a opet ostavlja prostora za individualnost i kreativnost kroz različite vrste plesova i scenskih nastupa. Kada deca imaju problema ili blokadu da se obrate i iskažu verbalno, dečji govor tela može biti izuzetno snažan pokazatelj njihovih trenutnih osećanja i razmišljanja.
Zato i treba promovisati kulturu svestranog izražavanja kod dece. Zašto i da dečaci ne idu na ples, u podjednakom broju kao i devojčice? Deca su isto tako članovi ljudskog društva, kao i odrasli. Zašto nam ne bi pomogli u prevazilaženju duboko ukorenjenih stereotipa da je ples prvo žensko zanimanje, pa onda sve ostalo? Zašto da ne? I zato, “Svi marš na ples!”
Autor : Miloš Vuković, student druge godine smera Pedagogija na Filozofskom fakultetu u Beogradu