Pre nego što počnemo da govorimo o karakteristikama i značaju dramskog procesa u vaspitanju i obrazovanju, potrebno ga je definisati. „Drama u vaspitanju[1] je praktikovanje drame kao sredstva ličnog razvoja i kao metoda učenja i podučavanja; to je samosvojna aktivnost u kojoj je osobi dat podstrek i mogućnost da otkrije sebe, svoje mogućnosti, svet oko sebe i svoje odnose sa tim svetom u slobodnoj atmosferi, bez suđenja i procenjivanja, kroz doživljaj spontanosti u grupnom radu; to je metod učenja putem iskustva, koji se može primeniti na jedan predmet ili oblast.“ (Potkonjak i Šimleša, 1989) Da bismo bili precizniji u tome šta pod ovim pojmom podrazumevamo, potrebno je napraviti distinkciju između pozorišta i drame u vaspitanju. „Pozorište se bavi komunikacijom između glumca i publike, dok se drama bavi iskustvom učesnika“. (Way, 1967) Dakle, drama omogućuje aktivno učestvovanje u procesu sticanja i konstruisanja znanja korišćenjem postupaka koji su prisutni u dramskom stvaralaštvu – osmišljavanje priča na odabrene teme, inscenacija zamišljenih situacija, odabir i igranje uloga, scensko izražavanje itd. Voditelj procesa, dramski pedagog (vaspitač, nastavnik ili umetnik) inicira dramski proces i usmerava rad kroz podsticaje i sugestije, dok uče(s)nici sami smišljaju dramske sadržaje (u celini ili elemente), odigravaju ih i učestvuju u refleksiji o njima. (Đorđević, 2014)
Kada pri definisanju drame u vaspitanju kao suštinu procesa ističemo bavljenje iskustvom uče(s)nika, postavlja se pitanje: „Kako drama u vaspitanju (a.k.a. kreativna drama) utiče na kvalitet učenja i u kojim kontekstima se javlja?“ Drama u vaspitanju se javlja u formalnom (vrtići, škole) i neformalnom (omladinska pozorišta, radionice itd.) kontekstu. Vrednosti i ishode ovog procesa, poput nekih od ključnih kompetencija[2] Lisabonske strategije obrazovanja, podsticanja razvoja kritičkog i kreativnog načina promišljanja, odgovornosti, samopouzdanja i povećanja koncentracije i pažnje, nalazimo u oba konteksta. (Drama Improves Lisabon Key Competences in Education, n.d.)
Najčešću primenu (iako i dalje slabo zastupljenu u našoj obrazovnoj praksi), dramska pedagogija nalazi u nastavnom procesu, gde se njena uloga ogleda u ostvarivanju interaktivne nastave, „nehijerarhiskim“ odnosima i otvaranju prostora za istraživanje, dijalog i zajedničko preispitivanje. Osnov za razvoj strukture dramskog procesa su sadržaji koji učenike interesuju – teme iz nastavnog gradiva, motivi iz knjiga, filmova ili pesama koje im se dopadaju, razmišljanja i lična iskustva). (Đorđević, 2014)
U ovakvom kontekstu učenja, učionica, drugačijim rasporedom, dobija novi izgled, jer postoji potreba da svi budu uključeni i prate šta se „na sceni“ dešava. Dinamičnost i odnos poverenja koji se gradi, vidno osnažuje i poziva na uključenost. Promenjena struktura odnosa u učionici i izazvana znatiželja čine da se strah i ankisoznost, koji su nažalost česti pratilac tradicionalne nastave i kočnica učenju, postepeno gube. (Đorđević, 2014) Takva atmosfera daje prostor da se obrađivani sadržaj proživi, doživi i na taj način lako uklopi u već postojeća saznanja.
Mnoge evropske zemlje su prepoznale potenijal dramske pedagogije i aktivno je primenjuju u različitim kontekstima. (Drama Improves Lisabon Key Competences in Education, n.d.) Međutim, iako je dramska pedagogija relativno novi pojam u našoj zemlji, njen potencijal i značaj postepeno počinje da se osvešćuje, i budi se interesovanje vaspitača i nastavnika za pripremu da u svoju pedagošku praksu uključe dramske postupke. (Đorđević, 2014)
Literatura
Antonijević R. (2013). Opšta pedagogija. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta.
Drama Improves Lisabon Key Competences in Education. (n.d.). Retrived December 1, 2017, Retrived from http://dramanetwork.eu/.
Đorđević Ž. (2014). Drama u obrazovanju – Potrebe nastavnika za obrazovanjem i osnaživanjem za primenu drame u obrazovno-vaspitnom radu u našim školama (Istraživački rad). Beograd: Bazaart i Pedagoško društvo Srbije.
Potkonjak N., Šimleša P. (1989). Pedagoška enciklopedija 1. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Recommendation of the European Parliament and of the Council of 18 December 2006 on key competences for lifelong learning. (2006). Retrived December 1, 2017, Retrived from http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=celex:32006H0962.
Way, B. (1967). Development through Drama. London: Longman.
[1] U daljem tekstu, pod vaspitanjem, kao širim i obuhvatnijim pojmom, podrazumevaćemo i obrazovanje. (Antonijević, 2013)
[2]1. Komunikacija na maternjem jeziku kao sposobnost da se izraze i tumače misli, osećanja i činjenice kako u usmenom, tako i u pismenom obliku (slušanje, govor, čitanje i pisanje) i da se stupa u lingvističke interakcije na odgovarajući način u punom rasponu društvenih i kultunih konteksta ‒ obrazovanje i obuka, posao, dom i slobodno vreme, u skladu sa njihovim zasebnim potrebama i okolnostima.
- Učenje kako se uči kao sposobnost da se nastoji i istraje u učenju. Svaka osoba bi trebalo da bude u stanju da organizuje sopstveno učenje, uključujući efikasno upravljanje vremenom i informacijama, pojedinačno i u grupi. Kompetencija podrazumeva svest o sopstvenom procesu učenja i potrebama, identifikovanje dostupnih prilika i sposobnost da se prevaziđu prepreke da bi se uspešno učilo. Podrazumeva sticanje, obradu i usvajanje novih znanja i veština kao i traženje i korišćenje vođenja. Učiti kako se uči podstiče učenike da se oslone na ranija učenja i životna iskustva da bi koristili i primenjivali znanja i veštine u različitim okolnostima – kod kuće, na poslu, u obrazovanju i obuci. Motivacija i samopouzdanje su od vrhunske važnosti za kompetentnost jedinke.
- Međuljudske, interkulturne, društvene kompetencije i građanska kompetencija pokrivaju sve oblike ponašanja koji osposobljavaju pojedinca da na efikasan i konstruktivan način učestvuje u društvenom i radnom životu, a naročito u društvima koja se ubrzano diversifikuju, i da razrešava konflikte kada je to potrebno. Građanska kompetencija priprema učenike da u potpunosti učestvuju u građanskom životu, zasnovanom na poznavanju društvenih i političkih koncepata i struktura i posvećenosti aktivnom i demokratskom učešću.
- Izražavanje kroz kulturne aktivnosti podrazumeva uvažavanje značaja kreativnog izražavanja ideja, iskustava i osećanja u medijima, uključujući muziku, izvođačke umetnosti, književnost i vizualne umetnosti. Samoizražavanjem kroz brojne medije, veštine uključuju i sposobnost da se sopstvena kreativna i izražajna gledišta postave u odnos sa gledištima drugih, snažan osećaj identiteta je osnova za poštovanje i otvoren stav prema raznorodnosti izražavanja kroz kulturu. (Recommendation of the European Parliament and of the Council of 18 December 2006 on key competences for lifelong learning, 2006)
Autor: Nikolina Radojčić, studentkinja treće godine na odeljenju za Pedagogiju i andragogiju
na Filozofskom fakultetu u Beogradu