Neko vreme radim psihološke radionice sa grupom tinejdžera koji pohađaju program glume u Lekart centru. Mentor ove grupe je diplomirani glumac Janko Cekić. U ulozi posmatrača i aktivnog učesnika prikupljala sam podatke i stvarala sliku i o tome šta ovaj kurs glume pruža grupi mladih. Grupu čine devojčice i dečaci od 9 do 14 godina (većina 12-14). Dakle, ovo je grupa adolescenata koji su uglavnom u pubertetu, koji doživljavaju preobražaj mišljenja i uključivanje u svet odraslih.
Adolescencija (mladost) označava period ukupnog telesnog, psihološkog, emocionalnog i socijalnog odrastanja koji se proteže od kraja detinjstva do odraslog doba. Pubertet obuhvata prvu polovinu ili prve dve trećine adolescencije. To je period rasta i razvoja u toku kojeg ljudska jedinka završava proces polnog sazrevanja i stiče telesnu sposobnost za obnavljanje vrste (Sedlecki, et al., 2014).
Kod devojčica pubertet počinje u proseku u uzrastu od 11 godina. Kod većine se kreće u rasponu od 8 do 13 godina. Kod dečaka pubertet počinje u proseku u uzrastu od 11,5 do 12 godina. Kod većine se kreće u rasponu od 9 do 14 godina. Trajanje pubertetskog razvoja iznosi najčešće od 3 do 3,5 godina ali može trajati i duže (Sedlecki, et al., 2014).
Adolescenti, dvanaestogodišnjaci i stariji, prolaze kroz period veoma intenzivnog intelektualnog razvoja. Dakle, imaju šanse da dostignu veoma visok nivo kognitivnih kapaciteta. Oni razumeju i prikupljaju veliki broj informacija. Oslobađaju se od sadržaja sopstvenog iskustva što ih okreće razmišljanju o budućnosti. Razvijaju sposobnost da apstraktno razmišljaju i formalno-logički rezonuju.
Osim što su u samom „špicu“ intelektualnog rasta, oni su posvećeni idejama mesijanstva, reformizma i idealizma. Misle, ne samo da treba, nego i da baš oni mogu da promene svet. Ukratko, nisu sasvim racionalni u pogledu očekivanja od sebe i drugih. Ono što većinu, takođe, karakteriše je početak preispitivanja autoriteta. Postavljanje pitanja tipa „Zašto da uradim ovo ili ono?“ i davanje veoma smislene argumentacije protiv. Oni debatuju i zalažu se za slobodu mišljenja i pravo kritičke distance u odnosu na sve i svakoga. Osim toga, oni osećaju psihičku i telesnu promenu koja im se događa. Često su zbunjeni i ne znaju kako da se tim promenama prilagode. Osim ovako intenzivnog pubertetskog razvoja, u ovom periodu života dešavaju se promene i u sredini jednog tinejdžera. Zahtevi u školi su sve veći, socijalne interakcije su sve obimnije, zaljubljivanja i dopadanja su intenzivirana a stariji ih više ne prepoznaju kao decu. Dodatna teškoća je to što ih ne prepoznaju ni kao odrasle. Tako da oni, u neku ruku, ostaju neprepoznati a pod velikim pritiskom društva da ispunjavaju određene uloge koje im sleduju. Svi ovi socijalni faktori (kao i biološke promene u pubertetu) utiču na to da emocije jednog tinejdžera postaju sve češće nestabilne i promenjive a emocionalne reakcije burne. 
Gde je ovde mesto za program glume?
U tekstu „Šta je talenat i kako ga negovati“, detaljnije sam opisala šta je emocionalna inteligencija. Umetnost koja u najvećoj meri razvija ovu sposobnost upravo jeste gluma. Emocionalna inteligencija je značajna za jednog tinejdžera u toliko što pospešuje sposobnost prepoznavanja, regulisanja emocija i prilagođavanje socijalnim promenama u sredini. Emocionalno inteligentni tinejdžer razume kroz kakve promene prolaze on i njegovi vršnjaci. Razume kako da se u odnosu na njih postavi i kako da reši svoje i tuđe emocionalne poteškoće. Shvata kako da ostvari funkcionalan odnos i kvalitetnu komunikaciju sa roditeljima, nastavnicima i vršnjacima.
Evo primera. Zamolila sam pripadnike ove grupe da na papiru opišu sebe pre i posle pohađanja kursa glume kod Janka. Da kažu kako je to tačno kurs uticao na njih. Mogli su se izražavati apstraktno ili konkretno, grafičku ili verbalno, i koristiti koje god žele boje i oblike. Jedna pripadnica grupe nacrtala je malenog Čiča Glišu koji je imao ravnodušni izraz lica i iznad njega je napisala „Pre“. Pored je nacrtala velikog, nasmejanog Čiča Glišu okruženog drugim Čiča Glišama i iznad napisala „Posle“. Zamolila sam je da mi opiše crtež i kaže šta on znači. Rekla je: „Pre kursa nisam osećala ništa, bila sam prazna i mala. Nisam razumela šta osećaju drugi ljudi. A sada to konačno mogu i nisam više prazna.“ Primetila sam da se svi z grupi međusobno druže. Neki su bliži, neki dalji ali su svi drugari. Neko bi pomislio: „Pa dobro druže se i u školi, to su deca. Svi su oni živahni i društveni.“ Međutim, ti mladi, na isto ono pitanje, predstavljali su crtežom sebe kao usamljene i tužne pre dolazka na časove glume a nasmejane i okružene drugarima posle. Jedna pripadnica grupe mi je saopštila: „Ranije sam bila sama i tužna. Sada sam idalje tužna ali nisam više sama.“ Tada sam primetila da su oni u veoma posebnom odnosu jedni sa drugima. I da im kurs glume pored ostalog nudi i prijateljstvo.
Pisaću sada o tome kako je ovaj kurs uticao na njih da izraze svoje mišljenje bez straha i stida i da upoznaju sebe. Jedna devojčica predstavila je sebe na crtežu kao vertikalnu liniju. Pitala sam je šta je to. Ona je rekla: „To sam ja pre kursa glume“. Pitala sam je kako to misli. Onda je nacrtala pored toga devojčicu. Rekla je: „Pa ovako. Pre glume nisam znala ko sam, nisam imala glavu i usta da kažem šta mislim. A sada sam dobila glavu, ruke i noge. I ne plašim se da pokažem kakva sam i kažem svoje mišljenje.“Janko smatra da je glavni cilj u radu sa njima da ih podrži da budu svoji. Tačnije, da budu ono što jesu i da se izražavaju kao takvi. Kaže da njihovi motivi za dolazak na kurs nisu uvek te prirode, nego da ima i onih koji žele da jednostavno budu poznati. Ali njegov je cilj da ih otvori i okrene ka motivu „Biti svoj“ i da ih bodri da razmišljaju „Svojom glavom“. Koliko ovakav mentor znači jednoj grupi mladih, primetila sam kada je jedna devojčica predstavila svoj odnos sa Jankom tako što je nacrtala krunu i ispod napisala: „Janko je kralj. Pomaže mi da se otvorim, da savladam svoj strah, da ne skraćujem slogove. Pametan je. Uvek je u pravu. Uvek zna sve i uvek pomaže.“ Jedna devojčica je Janka grafički predstavila kao veliko sunce u žutim, narandžastim i crvenim tonovima. Posmatrajući uvidela sam da se na ovom programu neguje drugačiji pristup nego u školama. Pre svega proces razmišljanja u rešavanju problema ili dolaženju do rešenja nekog zadatka bitno se razlikuje. U školi se potencira na konvergentnom mišljenju. Mišljenje putem kojeg se za jedan problem traga za samo jednim rešenjem. To rešenje je jedino tačno dok su sva ostala u istoj meri pogrešna. U procesu čitanja teksta na probama, izgrađivanja lika, pripremi predstave, izvođenju pripremljenog, improvizacijama i različitim vrstama vežbi na glumi, aktivno je divergentano mišljenje. Dakle, neguje se pristup da za jedan problem postoji veliki broj rešenja. Takođe, da bi neko bio sposoban da ovako misli on mora biti kreativan. Tačnije, treba da poseduje sposobnost da za relativno kratko vreme produkuje veoma veliki broj potencijalnih rešenja za jedan problem. Složićete se da priličan broj životnih situacija iziskuje baš ovakav način razmišljanja i pristupanja poteškoćama. To su oni ljudi koji se „Uvek nekako snađu“.
U školama i našoj kulturi, uopšte, prisutan je i veoma je dominantan koncept greške. Greške bivaju kažnjavane i na taj način se pokušava smanjiti učestalost pojave istih. Na pogrešku se, takođe, reaguje neodobravanjem. Sve ovo, kod mladih, može doprineti razvoju straha od neuspeha, anksioznosti da se rizikuje, nesigurnosti u sebe, padu samopouzdanja itd. Na Jankovim časovima prisustvovala sam više puta situaciji kada bi neki tinejdžer pogrešio u izgovaranju rečenice, napravio neki veoma čudan gest ili netačno zaključio. Rekli bismo „Ispao glup“. Tada bi se grupa na čelu sa osobom koja je napravila propust intenzivno nasmejala. Pozitivna energije tada nabuja u prostoriji i u tom trenutku ta „greška“ postaje jedno pozitivno iskustvo. To iskustvo ne izaziva strah i paniku, već osećanje prijatnosti i sigurnosti a takvi lapsusi se više ne ponavljaju. Znači, učenje je efikasno a mladi su spremni da dalje istražuju svoju unutrašnjost i svet oko sebe. Ovako koncipiran program glume otvara mlade za prihvatanje životnog iskustva, za prihvatanje sebe i ličnu ekspresiju. Oslobađa ih stida i straha od neuspeha. Razvija kognitivne sposobnosti, doprinosi emocionalnom sazrevanju, pospešuje socijalizaciju i verbalne sposobnosti. Otvoren i iskren odnos sa mentorom stvara osećaj sigurnosti i prostor za učenje i ugledanje na odraslu osobu koja im je u mnogo čemu slična. Vežbe improvizacije vode razvoju kreativnosti i snalaženja u nepoznatim situacijama. Izgradnja lika utiče na razumevanje drugih ljudi i istraživanje sopstvenih mogućnosti. A proces stvaranja predstave iziskuje veliko psihološko i socijalno angažovanje. Mladima je potreban prostor u kojem će se osećati sigurno i slobodno da istražuju i eksperimentišu i potreban im je mentor koji će ih razumeti i podržavati u tome.
Autor: Mina Čolić, Student Psihologije (četvrta godina) na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Reference Sedlecki, K., Radojević, M., Grbić, D., Stanković, Z., Zdravković, D., Kapamadžija, A., Radovanović, M., (2014). Zaštita reproduktivnog zdravlja mladih.