Svima dobro poznata situacija: zacrtali smo sebi cilj i osećamo se entuzijastično i spremno da ga ostvarimo, ali ipak, nakon početnog uzbuđenja, čini se, da nam nedostaje dovoljno motivacije da napravimo prvi, sudbonosni korak ili pak, upornost da svoje želje ostvarimo do kraja. Šta raditi u takvim situacijama?
Pre svega treba imati u vidu da kada nas spopadne pesimizam, postajemo skloniji odugovlačenju i prokrastinaciji. Stoga se treba zaštiti od negativnih misli koje se odnose na strah od neupseha, poraza i pretvoriti ih u pozitivne. Neuspeh nam može pružiti značajne informacije o sebi, o greškama koje pravimo i o mogućnostima za dalji razvoj, ali je neophodno osluškivati ga pažljivo, otvoreno i bez stida.
Pokazalo se da je produktivnost veća kada imamo veru u sebe i svoje sposobnosti. Ali nije uvek lako biti pozitivan i jedan od načina na koji to možemo razviti kod sebe je praćenje napretka. Vežbom i radom napredujemo i neophodno je ceniti svaki pomak, ma koliko mali bio. Ponekad je dovoljno samo uporediti sebe na samom početku našeg puta i u trenutku kada smo prešli polovinu. I zaista, kada uspete da pravilno izvedete pokret na kome ste dugo i naporno radili, ili kad uspete da otpevate ton koji ranije niste mogli, nema boljeg motivatora od toga.
Ono što nam takođe može pomoći je nagrada. Treba upoznati sebe u dovoljnoj meri i znati koja nagrada će nas najviše motivisati. To ne mora uvek biti fizička nagrada, ponekad je dovoljno reći sebi: Bravo! No, nagrada može biti i u vidu ohrabrenja bliskih nam ljudi, te se možemo okružiti ljudima koji će nas bodriti i pružiti nam podršku kada nam je potrebna. Naročito nam može pomoći javno obznanjivanje naših namera, jer se tako stvara atmosferu u kojoj osećamo obavezu da ispunimo obećanje dato u javnosti, s obzirom na to da drugi, pa i mi sami tada očekujemo da ga ispunimo.
Ukoliko imamo jasan plan realističnih koraka koje treba preduzeti kako bismo ostvarili naše ciljeve, stvari će ići lakše, jer nam znanje o tome šta treba uraditi sledeće može uliti neophodnu sigurnost da nastavimo dalje. Pri tome se uvek treba fokusirati na korak koji upravo preduzimamo ili koji je pred nama. Suviše veliki skok nas može obeshrabriti i uplašiti i usled naše nespremnosti može nas vratiti na početak. Ali, ipak, stalno treba imati u vidu cilj koji želimo da postignemo. Štaviše, dodatno nas može motivisati anticipacija zadovoljstva koje možemo osetiti nakon što ga konačno ostvarimo. A osim toga, treba se postarati da naši planovi nikako ne podrazumevaju rutinizaciju onoga čime se bavimo, što može umanjiti motivaciju. Umesto toga, treba konstantno uvoditi novine i isprobavati nove načine na koje se nešto može uraditi. Na taj način, razvijamo i našu kreativnost i divergentno mišljenje.
No, možda najvažnije od svega je radti ono što volimo i želimo, što znači da smo samostalno i svesno sebi postavili neki cilj koji nam je stoga značajan. Na taj način, naša motivacija i istrajnost se razvijaju prirodno, jer radeći ono što nam se sviđa, što nas čini zadovoljnim, iznova i iznova rađa interesovanje za još.
Autorka: Sofija Milosavljević, studentkinja psihologije, Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu.